data-nosnippet>
Suzana Jovanović ostala je bez muža Saše Popovića 1. marta prošle godine, a bol u njenom srcu i duši još ne jenjava. Suzana se u svojoj velikoj ispovijesti za domaće medije osvrnula na najteže trenutke u životu.
Suzana je do posljednjeg momenta bila uz svog voljenog čovjeka, sa kojim je provela decenije zajedničkog života. U intervjuu je do detalja ispričala kako je izgledala njihova borba, ali i posljednji dani estradnog maga.
– Kada znate čovjeka onakvog vedrog duha, radosti, koji isijava pozitivnom energijom, takav čovjek da se razboli i da se odjednom onako promijeni fizički i psihički… bolest je takva, nažalost, mijenja ljude i iznutra i spolja. Ja nisam mogla da vjerujem – započela je Suzana sa knedlom u grlu i očima punim suza, pa je nastavila.
„Nisu mi dali da uđem u bolničku sobu“
– U KBC Bežanijska kosa, poslije preloma noge, saznajemo da je bolestan. Pošto noga nije htjela da zaraste, odlazimo kod ljekara, radimo rendgen koji ništa ne pokazuje i doktorka Marija Zdravković zahtijeva da se uradi skener. Uradimo skener i imaš šta da vidiš. Odjednom su se uskomešali doktori, između sebe nešto šu-šu-šu… ja vidim da nešto nije u redu, ali ni na kraj pameti mi nije da nešto tako mogu da nam kažu.
Saleta smještaju gore na odjeljenje u bolničku sobu, ja ostajem u hodniku, ne daju mi da uđem. Tog trenutka me je nešto presjeklo, znala sam da nešto nije u redu, da je nešto opasno po srijedi. Šest, sedam ljekara unutra, ja ne znam šta je. Ostala sam sa jednom doktorkom u hodniku i milion puta sam je pitala zašto ne mogu da uđem unutra, šta se dešava iza zatvorenih vrata. Smirivala me je i govorila da će me pozvati.
Sale mi je poslije ispričao da su ga pitali da li mogu njegovoj Suzani da kažu, a on im je rekao: „Pa kome ćete reći ako ne mojoj Suzani?“ Pitali su ga da li to želi, a on je rekao: „Naravno, pozovite je. Niste ni trebali da je stavite u hodnik da čeka, nego odmah da bude ovdje kada ste meni saopštavali.“
Tada je Suzana ušla kod Saše u sobu.
– Pozvali su me doktori, ja ulazim unutra i saopštavaju da je karcinom, neuroendokrini karcinom želuca. Tog trenutka nas dvoje smo se samo pogledali i mislim da smo isto pomislili – ovo nije normalno, to je neistina, to je laž, to je greška.
Kad smo izašli iz sobe, tražila sam da se ponovo uradi snimanje. Doktorka Marija je rekla da nema potrebe, da je skener sve očitao, da imaju doktora koji je sve vidio, da se sve jasno vidi. Rekla je da mogu da rade snimanje još pet puta i da će nalaz biti isti.
To je bio najgori momenat u mom životu – kada ti se cio svijet sruši. I meni i njemu. Prvo je bio šok, pa da mozak sve to procesuira, pa plakanje. A onda sam odjednom skočila i rekla: „Sale, borićemo se. Moramo da se borimo. Borićemo se nas dvoje. Ti si se cijeli život borio i izborio za mnogo toga. Izborićemo se i za ovo.“ I tada je krenula borba.
Saša Popović liječio se u Parizu, na klinici gdje je primao terapiju. Tamo je i preminuo. Suzana je otkrila kako su izgledali njegovi posljednji dani i trenutak kada su shvatili da je kraj.
„Teško je hodao“
– Da je kraj znali smo kada smo otišli da primi posljednju terapiju u Parizu. Bio je ponedjeljak, jedva smo ušli u avion. Već tada je teško hodao. U Parizu, kada pacijent dođe u bolnicu, prvo urade analize. Odmah su vidjeli da nije dobro.
Sandra, djevojka koja je bila sa nama i perfektno govori francuski, bila je u stalnoj komunikaciji s ljekarima. Pozvali su nju, bez mene, i rekli joj da mora da mi saopšti da više ništa ne može da se učini.
Sale je od tog trenutka osjetio da se nešto dešava. Držao me je za ruku i govorio: „Nemoj da ideš, Sule. Gdje ćeš sada? Zašto izlaziš?“ Smislila sam izgovor samo da izađem iz sobe.
„Nisam mogla da mu kažem“
– Kada su mi saopštili da terapija više ne smije da se da jer bi ga ubila, rekla sam da ja to ne mogu da mu kažem. To je za mene bilo nemoguće. Sandra je prva počela da govori, a ja sam ponavljala za njom, ali nisam mogla da izgovorim riječ da je kraj.
A on je rekao: „Sule, znam. Sve znam. Ovo je kraj.“ U tim trenucima on je tješio mene. Govorio mi je: „Nemoj da plačeš. Moraš da budeš jaka, zbog sebe i djece.“ Te riječi su me potpuno slomile.
Posljednjih dana Saša je primao morfij kako bi izdržao bolove.
– Doktori su rekli da će mu davati morfij protiv bolova i sredstvo za spavanje. Zadnja dva ili tri dana bolovi su nesnosni. Polako je tonuo u san. Zadnja dva dana više nas nije čuo. Doktor mi je rekao da mu je ostalo još jedan do tri dana.
Pozvala je djecu da se oproste
– Morala sam brzo da reagujem. Pozvala sam djecu da dođu iz Beograda, da se oproste. Sutradan su stigli. Najteže je bilo reći im da tata odlazi.
Aleksandra je to najteže podnijela. Danijel je plakao, ali se držao. Aleksandru smo morali da odvedemo u hotel jer nije mogla da izdrži. Danijel i ja smo ostali uz njega, danju i noću.
Trećeg dana, u jednom trenutku, Danijel je rekao: „Mama, Sale više ne diše.“ Tada sam samo jauknula i zagrlila ga. A onda je opet trebalo reći Aleksandri. Ne znam kako smo to preživjeli – završila je Suzana svoju ispovijest.
