data-nosnippet>
Samo za SCANDAL!, Nadežda Biljić prvi put otvoreno govori o problemima koje njen sin preživljava. Ona je šestogodišnjeg Longa prevremeno rodila tokom korone. Upravo zbog toga njen sin kasni u razvoju za svojom generacijom. Nadežda prvi put za SCANDAL! govori o toj borbi i situaciji, da ne želi da se preda ni u jednom trenutku dok sina ne izvede na pravi put i ne osamostali ga za život.
– Ne napreduje kao druga deca. Mislim, on napreduje, ali on nije napredan, nije u nivou svoje generacije, nezreliji je. Ali nije to sad ništa strašno što ne može da se koriguje. Mislim, što kaže defektolog, šta vi očekujete od deteta koje je na rođenju bilo takvo kako jeste. Mislim, to su neke normalne stvari, ali moje dete, znaš, kaska u motorici. U nekim stvarima, na primer, u sklapanju rečenica, u odgovaranju na pitanja, ali ovako je sve sasvim normalno. Zna ko je mama, zna ko je tata, priča, ponavlja, peva pesmice, prebacuje sam kanale. Znaš, ima konverzaciju, komunikaciju, prepoznavanje, sve. Sklapa rečenice, ali ne sklapa rečenice kao mi sad. Znaš, na primer, ja njega ako pitam: sine, kako je bilo ovde, mislim u vrtiću, on će da me gleda bledo i da mi peva „Pop i has“. Znaš, tu smo malo, ali inače je okej.
Kada je progovorio, kakva je vaša reakcija bila?
– Bože, kao da se ne znam šta desilo. Znači, ja sam bila srećna, ne pitaj. Kad je počeo da priča, tako da ponavlja reči, sad sve bolje i bolje.
Radite dosta sa njim.
– Kako da ne, ide stalno kod defektologa, kod logopeda, mora. Da, da, pa zamisli. Mislim da i roditelji mogu da doprinesu kad rade sa detetom. Nije, znaš šta, jednostavno, kad ne možeš sam, postoje ljudi koji su stručni za te stvari. Znači, to nije nikako sramota. Ništa, to nije strašno. Ako ja ne mogu da pomognem svom detetu, može defektolog koji je učio školu za to.
Goga Sekulić je ispričala da nema gde nije išla, ne postoji nešto što je čula a da nije potražila pomoć.
– Tako je. Ja ne odustajem, ja ne želim.
Ona kaže, ja ne želim dijagnozu, ja želim rešenje.
– Tako je, to sam i ja rekla, ne želim dijagnozu, želim rešenje. Tako ja želim rešenje, ja znam šta je dijagnoza. Ja želim da mi vi pomognete. Znači, išla sam, pa nema gde nisam išla. I ne prestajem sa borbom i kažem, ja sam uverena da će biti sve okej. Naravno da će da bude sve u redu. Znaš šta, deca su jako specifična stvar. Nijedno dete i nijedan čovek nije isti. Najveća greška koju roditelj može da napravi sam sebi, prvenstveno, a i detetu, je da ih poređuje sa drugom decom. Nikad svoje dete ne treba upoređivati sa drugom decom. Jer svako je individua za sebe. Neko sporije sazri. Neko brže sazri. Ne znam, evo, moj rođeni brat je premašio deset dana termina. Mi ga zovemo Bumba. Znači, bio je debela, zdrava beba. Znaš, kad vidiš, puca, beba ozdravlja. Rođen sa oblikom autizma. I, recimo, eto koliko su moji roditelji radili sa njim do toga da on danas radi samostalno. Sasvim jedno normalno funkcionisanje. Naravno, vidi se razlika. Da, ali osposobljen je, moji nisu digli ruke. I Goga ne treba da digne ruke. I ja mislim da će to sve da bude u redu. Želim joj sve najbolje. Želim joj da izgura to.
Pa da, i ti kažeš da se i za Longa borite iz dana u dan. I svaki dan, verovatno, je primetan napredak.
– Tako je. I svaki dan nešto novo nauči. Svaki dan je nešto novo. I ja svaki dan se obradujem nečem novom. Znaš, ja sam shvatila, u stvari, da ne treba siliti decu. Nemoj da ih siliš, pusti. Neki njegov drugar je zreliji od njega. Eto, vidiš, on ima šest godina. On, ne znam, veže pertle. Moje dete ne veže pertle. Dobro, naučićemo da vežemo pertle. Polako. Sve će doći na svoje. Kad ja vidim da si ti sazreo, da si ti zainteresovan za vezivanje pertli, ja ću da te učim da vežeš pertle. Sad da te maltretiram i guram zato što tvoja generacija vezuje pertle, to je bezveze.
Je li počeo da pokazuje interesovanje za neki crtani film i slično?
– Sve njega zanima. On bi ti sve ovo ovde pipnuo. Sve bi ti ovde pipnuo. I ja kad bih sad rekla da je ovo pero, on bi rekao: aha, perje. Znaš, odmah ponavlja. Svakim danom je sve bolje i bolje, hvala Bogu. A mora. Moja misija je da ja od njega napravim čoveka, da ga osamostalim da bude dobar, zdrav, samostalan čovek. Ja mislim da je to uloga svakog roditelja. Apsolutno. Ja nisam od onih majki: „Ljubi ga majka, moj sin.“ Ali ima momente sad, kad ga vidim, ja sam pre neki dan rekla Tomi: Bože, rekoh, Tome, ti znaš da će on da ide u grad. A šta će on da radi? Da će on da poraste, da će da ide u školu sa drugarima. Kako to? Ali dobro, sve će to doći na svoje.
