Iza sebe je ostavio dvoje dece: ćerku Žaklinu i sina Aleksandra.
Sin Aleksandar danas živi u Torontu, gde je Toma upoznao njegovu majku Gordanu.
Toma Zdravković, legendarni pevač narodne muzike preminuo je 30. septembra 1991. godine, a njegove pesme i dan danas pogađaju pravo u dušu.
Toma Zdravković inspiraciju je crpeo iz svog slomljenog srca i boemskog načina života, a iza sebe je ostavio dvoje dece, ćerku Žaklinu i sina Aleksandra.
I dok se Žaklina s vremena na vreme pojavi u medijima, Aleksandar nije toliko prisutan u javnosti. Toma je iz drugog braka sa Gordanom Zdravković dobio sina Aleksandra.
Tomin sin Aleksandar danas živi u Torontu, gde su se njegovi roditelji i upoznali.
Gordana i Aca bili su uz pevača do poslednjeg dana.
“Umesto u park nekad sam sa njim išao u kazino”
– Kad saznaju čiji sam sin, prvo me pitaju kako sam odrastao uz njega. Nekada sam se predstavljao kao Aleksandar Saša, da bih izbegao teret prezimena Zdravković. Bio sam premlad kada je umro, tek kasnije sam shvatio koliko on znači za muziku i za druge ljude i šta je ostavio iza sebe. Tek sa svojih 16-17 godina, kada sam počeo da se zaljubljujem, počeo sam da shvatam njegove pesme. Umesto u park nekad sam sa njim išao u kazino. Video sam mnoge stvari mnogo mlad. Nisam ni znao šta se dešava oko mene – rekao je jednom prilikom Aleksandar.
“Spavali smo na podu i pokrivali se krparama
Svi u porodici Zdravkovića bili su talentovani za pesmu, ali on najviše! Talenat su nasledili od oca Dušana, a Toma se istakao već u petom razredu kada ga je nastavnik matematike naučio da svira violinu, da čita note, da solfeđo zna u prste.
I Toma je počeo da zarađuje kada je zajedno sa drugom upisao trogodišnju tekstilnu školu u Leskovcu (išao je na smer pletenja). Ali nije počeo da zarađuje u novcu. A ne.
Taj njegov drug, Staniša Stanojević, kako je ispričao u svom svedočanstvu, i Toma Zdravković su stanovali u iznajmljenom memljivom sobičku u Ulici Nikole Tesle 25 kod „neke tetka Živke“.
„Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“, pričao je Staniša. A sve je počelo kada su u centru Leskovca, tamo gde je pre nekoliko godina podignut spomenik Tomi Zdravkoviću, u septembru 1954. dva mršava, izgladnela dečaka ušla u kafanu “Radan” iz koje se stalno čula muzika. Oni su došli da izmole za ostatke od trpeze, ali sudbina im je namenila nešto više.
Blic.rs
