“KAD NIJE BILA TU 15 GODINA, NE TREBA MI NI SAD” Ovako živi dječak kojeg je majka ostavila kao bebu: “Svi me izbjegavaju, nemam gdje ni da se okupam…”

U Jeginovom Lugu, nedaleko od Kalesije, živi 15-godišnji Amel, dječak čiji život od rođenja nije bio lak. Od malih nogu suočen je sa teškim obavezama – od ranog jutra radi na poslovima oko domaćinstva, a uz to ide i u školu.

Amelova majka ga je napustila kada je imao samo mjesec dana, a veći dio djetinjstva proveo je u domu. Sada živi sa ocem u skromnim uslovima, uz stalnu borbu za osnovne stvari.

„Drugova imam, ali pretežno me svi izbegavaju, nemam gde ni da se okupam, nemam uslova pa valjda svi beže od mene“, kaže Amel, osnovac čijim plećima počiva cijelo domaćinstvo – škola, štala i briga o životinjama.

Borba sa životom

O svojoj borbi sa životom i sudbinom, Amel kaže:

„Borim se da učim, da postignem nešto u životu, četvorka, petica, kako mogu“, ističe dječak, koji svakog dana kilometrima pešači do škole.

Prvi zadatak svakog jutra mu je da donese vodu ovcama u štali, a jedna od najvećih želja mu je imati vodu u kući – WC i kupatilo – kako bi mogao da se kupa kao sva druga djeca.

„U školi mi jedna žena platila da imam užinu za celu godinu, a kuvar mi nekad da sok, nekad ne, jer to nije plaćeno… Drugova imam, ali pretežno me svi izbegavaju, nemam gde ni da se okupam, nemam uslova, pa svi beže od mene“, objašnjava Amel.

Za kupanje mu često pomogne jedan komšija koji mu ponekad opere i veš, a ljeti mu ugrije vodu pa se kupa napolju.

Baš tog jutra, kada je ekipa došla da ga snimi, jedna od šest njegovih ovaca ojagnjila se – podsetnik svakodnevnih obaveza koje Amel obavlja sa velikom odgovornošću.

„Otac se bori koliko može da zaradi nešto… Ovce su uglavnom njegov posao pored škole i svih drugih stvari“, dodaje Amel.

Teški poslovi umjesto dječjih igara

Dok njegovi vršnjaci igraju igrice i gledaju filmove, Amel radi najteže poslove.

„Upisaću srednju, planirao sam, voleo bih za varioca ili automehaničara, struju nismo imali u kući, ali sad imamo, samo još voda…“, govori ovaj vrijedni dječak.

Drva im je darovao Centar za socijalni rad, ali zimi mu je i dalje teško, posebno za pranje i veš, dok ljeti pere ruke. Komšije ga opisuju kao „dete za primer, svakom hoće da pomogne, nikad ružna reč“, zbog čega su se odlučili da njegovu situaciju predstave javnosti – nadajući se da će mu dobri ljudi pomoći.

Majka ga napustila kao bebu

„Majku nisam video 15 godina, ona neće ni da čuje za mene, a otac neće da priča o njoj, znam samo da je u Srebreniku… Nemam želju da je upoznam“, kaže Amel.

Njegova želja je da završi školu, iako bi otac volio da kupi još ovaca koje bi dječak čuvao.

„Radim najviše subotom, nedeljom, kad nema škole, odem za dnevnicu da radim, pa kupimo da imamo šta da jedemo. Znam ponešto da skuvam, otac me učio. Ni leti nema puno vremena, ima da se kosi, da se balira, ovce da se puste na pašu…“

Amelu je sramota da prijateljima pokaže gdje i kako živi.

„Kad me pitaju da im pokažem kupatilo, ja im kažem kasnije, a ja ga i nemam…“, priznaje ovaj hrabri dječak.